Za one koji su se bar jednom zapitali zašto sportski as gubi – drugi deo     

  Sredstava za oporavak ima više: od aktivnog oporavka između serija ili setova vežbi i posle treninga, preko različitih kupki i masaža, do DOZVOLJENIH suplemenata. Već je rečeno da se molekuli mlečne kiseline mogu povratnom reakcijom pretvoriti u jedinjenja koja se mogu koristiti za aerobni rad. Upravo takav rad, između napornih setova vežbi i na kraju treninga, služi kao aktivan odmor. Važno je voditi računa da aktivan odmor bude dovoljno niskog intenziteta, kako bi se izbeglo dodatno stvaranje laktata. Reč je o intenzitetu koji iznosi 30% do 50% od maksimalnog tempa. Trkači mogu koristiti trčanje kao aktivan oporavak, dok biciklisti i plivači na primer, koriste svoje primarne aktivnosti.

  Drugi vid prevencije je pravilno planiranje i praćenje trenažnog procesa, kao i smenjivanje napora i odmora u pravilnom odnosu. Trener mora objektivno da isplanira sezonu i odabere glavna takmičenja, pa u odnosu na to da izvrši periodizaciju treninga. Vrhunac forme u pojedinačnim sportovima planira se na glavnim takmičenjima, jer je na njima konkurencija najjača, a rezultat najvažniji. Takmičenja koja služe kao pripremna rezultatski su manje važna. Na njima je konkurencija slabija, sportista može ostvariti zapažen rezultat i u punom treningu, a eventualni poraz nema velike posledice. Negativan ishod na pripremnim takmičenjima može ukazati na segmente koji zahtevaju dodatni rad i više pažnje.

  U kolektivnim sportovima situacija je drugačija. U pripremanju tima za glavna takmičenja trener mora biti izuzetno oprezan prilikom tempiranja forme najvažnijih igrača u timu. Praćenje treninga podrazumeva i to da trener dobro poznaje svoje sportiste, da prepoznaje i reaguje na prve znake zamora ili preterniranosti sportista. Važno je da se napor i oporavak smenjuju u pravilnim intervalima i odnosima.

  Trajanje oporavka od treninga odvija se u različititom trajanju. Direktno je uslovljeno vrstom aktivnosti kojoj je sportista bio izložen na treningu, odnosno korišćenim mehanizmima za dobijanje energije. Oporavak posle laganog aerobnog treninga je oko šest sati, posle umerenog treninga dvanaest sati, a posle teških anaerobnih treninga može trajati četrdeset osam, pa i do sedamdeset dva sata.

  Zaključak koji možemo izvesti je da se trenažnim procesom, formom i karijerom u krajnjem smislu mora upravljati. Za to je neophodna adekvatno i kontinuriano obrazovanje trenera. Trener mora poznavati anatomiju, fiziologiju fizičke aktivnosti, strukturu i međusobni odnos fizičkih sposobnosti, biologiju razvoja čoveka.

  Trener kvalitetnog obrazovanja neće davati vežbačima vežbe koje mogu izložiti povredi pojedine anatomske strukture, znaće pravilno da postavi napor i odmor, neće davati sportistima vežbe za koje nisu pripremljeni ili za koje fiziološki nisu zreli, što je naročito važno u radu sa mladim sportistima. Dešava se da mladi sportisti bivaju izloženi laktatnim treninzima. Takva greška može biti kobna po organizam deteta, jer mlad organizam nije u mogućnosti da podrži neprilagođen napor – ni biohemijski, ni mentalno.

  Takav rad je nedopustiv s mlađim kategorijama i nepovratno vodi u povredu, anksioznost i pretreniranost, a često i ograniči ostvarenje punog potencijala sportiste. Iako u početku može dati takmičarski rezultat, na duge staze nije dobar. S mlađim sportistima treba raditi alaktatne treninge, s dugim pauzama između setova, jer se CP kao gorivo za takav rad obnavlja isključivo po prestanku izvođenja vežbe, za šta je potrebno oko 5 minuta). Takmičarski rezultat u radu s mladim kategorijama ne sme biti prioritet. Mnogo je primera u praksi koji potvrđuju da su sportisti u mlađem uzrastu ostvarivali dobre rezultate (vrlo često rezultate svetskog nivoa), a da u seniorskoj konkurenciji budu tek prosečni takmičari.

  Dobar trener će birati pravilno i objektivno najvažnija takmičenja i na osnovu tog izbora upravljaće formom sportiste. Forma sportiste se neće pojavljivati i nestajati sama po sebi. Takva postavka trenažnog procesa preduprediće povrede i vodi maksimalnim nastupima onda kada je to najpotrebnije.

Korišćena literatura:
Abernethy, B., Hanrahan, J. S., Kippers, V., Mackinnon, T. L., Pandy, G. M. (2012). Biofizičke osnove ljudskog pokreta, drugo izdanje. Str 123 – 128. Beograd, Datastatus
Stojanović, dr M. (1977). Biologija razvoja čoveka sa osnovima sportske medicine, I deo (Biologija razvoja čoveka – zdravstvena kontrola), skripta, II izdanje. Beograd, Fakultet za fizičko vaspitanje

Za one koji su se bar jednom zapitali zašto sportski as gubi – prvi deo

  Gledajući televizijske prenose raznih sportskih takmičenja, svedoci smo da vrhunski sportista, favorit u meču, as od kojeg se uvek očekuju pobede i dobre partije, može imati bled nastup ili čak izgubiti od nekog, objektivno, slabijeg protivnika. Poraz od protivnika približnog kvaliteta može biti očekivan, tu odlučuju nijanse. Međutim, zbog čega rezultat meča ili takmičenja nekada izneveri naša očekivanja? Komentatori tada obično kažu da je sportista imao “loš dan”. Šta se, zapravo, krije iza te fraze i šta može uzrokovati bled nastup sportiste svetskog kalibra?
Predočićemo procese koje se dešavaju u organizmu sportiste, kako bismo objasnili neočekivane poraze sportista. Obratićemo pažnju na planiranje trenažnog procesa, u skladu s fiziologijom fizičke aktivnosti, kao i o načinima da se neočekivani porazi sportiste preduprede.

  Energetski kontinuum započinje visokoenergetskim fosfatnim sistemom. Tokom ovog načina dobijanja energije ne dolazi do stvaranja mlečne kiseline, pa se često naziva i anaerobni alaktatni izvor energije. Osnovno gorivo za dobijanje energije ovim putem je kreatin-fosfat (CP). Ovaj energetski sistem oslobađa energiju veoma brzo, ali CP-a ima jako malo u organizmu, pa su i aktivnosti koje se izvode na ovom energetskom sistemu kratkotrajne i intenzivne (sprintevi, bacanja, skokovi, udarci). U literaturi se sreću različiti podaci, ali se svi autori slažu u jednome – energija se na ovaj način može dobijati intenzivnim naporom u trajanju od dvadesetak sekundi i da posle posle trideset sekundi pun zamah uzima sledeći energetski mehanizam.

  Ako neka aktivnost potraje duže, mehanizmi za dobijanje energije iz CP-a se iscrpe i kontinuum nastavlja anaerobna glikoliza. Osnovno gorivo za dobijanje energije u ovom procesu je glukoza. Najvažnija karakteristika anaerobne glikolize je stvaranje mlečne kiseline, laktata, koja se povezuje sa pojavom zamora, te se ovaj proces u literaturi sreće pod nazivom anaerobni laktatni sistem. Aktivnosti za koje se energija dobija anaerobnom glikolizom traju od dvadeset sekundi do tri minuta (trčanje na 800m, plivanje na 100 i 200m, kao i druge aktivnosti).

  Drugi mehanizam za dobijanje energije je aerobni, koji – kako teorija kaže – može obezbeđivati energiju za neograničeno dug rad.

  Najvažnije jedinjenje koje se povezuje sa zamorom je mlečna kiselina. Stvara se kao produkt anaerobne glikolize i širi se kroz krvotok po čitavom telu. Njen višak se određenim hemijskim reakcijama može pretvoriti u derivate koji se koriste za aerobno dobijanje energije. Šta se dešava sa mlečnom kiselinom koja se ne iskoristi? Ona se razgrađuje na anjone i na vodonik. Povećanje koncentracije vodonika povećava kiselost sredine, što inhibira anaerobnu glikolizu i dovodi do zamora. Tada se rad može nastaviti smanjenim intenzitetom – na aerobnim izvorima energije. Inhibicija anaerobne glikolize u kiseloj sredini je svojevrsni zaštitni mehanizam, jer bi dalje povećanje kiselosti dovelo do oštećenja ćelija.

  Kiselost organizma je glavni razlog zbog kojeg sportista ne može da izvede neku kretnju na nivou na kojem je inače izvodi. Nagomilavanje kiselih produkata metabolizma onemogućava brzo stvaranje energije iz drugih mehanizama. Kiseli produkti se gomilaju iz različitih razloga, a osnovni razlog je nedovoljan oporavak sportiste. Gomilanje ovakvih produkata ima kumulativni efekat. Do gomilanja ne dolazi trenutno, već posle određenog vremena, tokom kojeg sportista nije bio adekvatno oporavljan od napora na treningu.