Za one koji su se bar jednom zapitali zašto sportski as gubi – drugi deo     

  Sredstava za oporavak ima više: od aktivnog oporavka između serija ili setova vežbi i posle treninga, preko različitih kupki i masaža, do DOZVOLJENIH suplemenata. Već je rečeno da se molekuli mlečne kiseline mogu povratnom reakcijom pretvoriti u jedinjenja koja se mogu koristiti za aerobni rad. Upravo takav rad, između napornih setova vežbi i na kraju treninga, služi kao aktivan odmor. Važno je voditi računa da aktivan odmor bude dovoljno niskog intenziteta, kako bi se izbeglo dodatno stvaranje laktata. Reč je o intenzitetu koji iznosi 30% do 50% od maksimalnog tempa. Trkači mogu koristiti trčanje kao aktivan oporavak, dok biciklisti i plivači na primer, koriste svoje primarne aktivnosti.

  Drugi vid prevencije je pravilno planiranje i praćenje trenažnog procesa, kao i smenjivanje napora i odmora u pravilnom odnosu. Trener mora objektivno da isplanira sezonu i odabere glavna takmičenja, pa u odnosu na to da izvrši periodizaciju treninga. Vrhunac forme u pojedinačnim sportovima planira se na glavnim takmičenjima, jer je na njima konkurencija najjača, a rezultat najvažniji. Takmičenja koja služe kao pripremna rezultatski su manje važna. Na njima je konkurencija slabija, sportista može ostvariti zapažen rezultat i u punom treningu, a eventualni poraz nema velike posledice. Negativan ishod na pripremnim takmičenjima može ukazati na segmente koji zahtevaju dodatni rad i više pažnje.

  U kolektivnim sportovima situacija je drugačija. U pripremanju tima za glavna takmičenja trener mora biti izuzetno oprezan prilikom tempiranja forme najvažnijih igrača u timu. Praćenje treninga podrazumeva i to da trener dobro poznaje svoje sportiste, da prepoznaje i reaguje na prve znake zamora ili preterniranosti sportista. Važno je da se napor i oporavak smenjuju u pravilnim intervalima i odnosima.

  Trajanje oporavka od treninga odvija se u različititom trajanju. Direktno je uslovljeno vrstom aktivnosti kojoj je sportista bio izložen na treningu, odnosno korišćenim mehanizmima za dobijanje energije. Oporavak posle laganog aerobnog treninga je oko šest sati, posle umerenog treninga dvanaest sati, a posle teških anaerobnih treninga može trajati četrdeset osam, pa i do sedamdeset dva sata.

  Zaključak koji možemo izvesti je da se trenažnim procesom, formom i karijerom u krajnjem smislu mora upravljati. Za to je neophodna adekvatno i kontinuriano obrazovanje trenera. Trener mora poznavati anatomiju, fiziologiju fizičke aktivnosti, strukturu i međusobni odnos fizičkih sposobnosti, biologiju razvoja čoveka.

  Trener kvalitetnog obrazovanja neće davati vežbačima vežbe koje mogu izložiti povredi pojedine anatomske strukture, znaće pravilno da postavi napor i odmor, neće davati sportistima vežbe za koje nisu pripremljeni ili za koje fiziološki nisu zreli, što je naročito važno u radu sa mladim sportistima. Dešava se da mladi sportisti bivaju izloženi laktatnim treninzima. Takva greška može biti kobna po organizam deteta, jer mlad organizam nije u mogućnosti da podrži neprilagođen napor – ni biohemijski, ni mentalno.

  Takav rad je nedopustiv s mlađim kategorijama i nepovratno vodi u povredu, anksioznost i pretreniranost, a često i ograniči ostvarenje punog potencijala sportiste. Iako u početku može dati takmičarski rezultat, na duge staze nije dobar. S mlađim sportistima treba raditi alaktatne treninge, s dugim pauzama između setova, jer se CP kao gorivo za takav rad obnavlja isključivo po prestanku izvođenja vežbe, za šta je potrebno oko 5 minuta). Takmičarski rezultat u radu s mladim kategorijama ne sme biti prioritet. Mnogo je primera u praksi koji potvrđuju da su sportisti u mlađem uzrastu ostvarivali dobre rezultate (vrlo često rezultate svetskog nivoa), a da u seniorskoj konkurenciji budu tek prosečni takmičari.

  Dobar trener će birati pravilno i objektivno najvažnija takmičenja i na osnovu tog izbora upravljaće formom sportiste. Forma sportiste se neće pojavljivati i nestajati sama po sebi. Takva postavka trenažnog procesa preduprediće povrede i vodi maksimalnim nastupima onda kada je to najpotrebnije.

Korišćena literatura:
Abernethy, B., Hanrahan, J. S., Kippers, V., Mackinnon, T. L., Pandy, G. M. (2012). Biofizičke osnove ljudskog pokreta, drugo izdanje. Str 123 – 128. Beograd, Datastatus
Stojanović, dr M. (1977). Biologija razvoja čoveka sa osnovima sportske medicine, I deo (Biologija razvoja čoveka – zdravstvena kontrola), skripta, II izdanje. Beograd, Fakultet za fizičko vaspitanje

Advertisements

Za one koji su se bar jednom zapitali zašto sportski as gubi – prvi deo

  Gledajući televizijske prenose raznih sportskih takmičenja, svedoci smo da vrhunski sportista, favorit u meču, as od kojeg se uvek očekuju pobede i dobre partije, može imati bled nastup ili čak izgubiti od nekog, objektivno, slabijeg protivnika. Poraz od protivnika približnog kvaliteta može biti očekivan, tu odlučuju nijanse. Međutim, zbog čega rezultat meča ili takmičenja nekada izneveri naša očekivanja? Komentatori tada obično kažu da je sportista imao “loš dan”. Šta se, zapravo, krije iza te fraze i šta može uzrokovati bled nastup sportiste svetskog kalibra?
Predočićemo procese koje se dešavaju u organizmu sportiste, kako bismo objasnili neočekivane poraze sportista. Obratićemo pažnju na planiranje trenažnog procesa, u skladu s fiziologijom fizičke aktivnosti, kao i o načinima da se neočekivani porazi sportiste preduprede.

  Energetski kontinuum započinje visokoenergetskim fosfatnim sistemom. Tokom ovog načina dobijanja energije ne dolazi do stvaranja mlečne kiseline, pa se često naziva i anaerobni alaktatni izvor energije. Osnovno gorivo za dobijanje energije ovim putem je kreatin-fosfat (CP). Ovaj energetski sistem oslobađa energiju veoma brzo, ali CP-a ima jako malo u organizmu, pa su i aktivnosti koje se izvode na ovom energetskom sistemu kratkotrajne i intenzivne (sprintevi, bacanja, skokovi, udarci). U literaturi se sreću različiti podaci, ali se svi autori slažu u jednome – energija se na ovaj način može dobijati intenzivnim naporom u trajanju od dvadesetak sekundi i da posle posle trideset sekundi pun zamah uzima sledeći energetski mehanizam.

  Ako neka aktivnost potraje duže, mehanizmi za dobijanje energije iz CP-a se iscrpe i kontinuum nastavlja anaerobna glikoliza. Osnovno gorivo za dobijanje energije u ovom procesu je glukoza. Najvažnija karakteristika anaerobne glikolize je stvaranje mlečne kiseline, laktata, koja se povezuje sa pojavom zamora, te se ovaj proces u literaturi sreće pod nazivom anaerobni laktatni sistem. Aktivnosti za koje se energija dobija anaerobnom glikolizom traju od dvadeset sekundi do tri minuta (trčanje na 800m, plivanje na 100 i 200m, kao i druge aktivnosti).

  Drugi mehanizam za dobijanje energije je aerobni, koji – kako teorija kaže – može obezbeđivati energiju za neograničeno dug rad.

  Najvažnije jedinjenje koje se povezuje sa zamorom je mlečna kiselina. Stvara se kao produkt anaerobne glikolize i širi se kroz krvotok po čitavom telu. Njen višak se određenim hemijskim reakcijama može pretvoriti u derivate koji se koriste za aerobno dobijanje energije. Šta se dešava sa mlečnom kiselinom koja se ne iskoristi? Ona se razgrađuje na anjone i na vodonik. Povećanje koncentracije vodonika povećava kiselost sredine, što inhibira anaerobnu glikolizu i dovodi do zamora. Tada se rad može nastaviti smanjenim intenzitetom – na aerobnim izvorima energije. Inhibicija anaerobne glikolize u kiseloj sredini je svojevrsni zaštitni mehanizam, jer bi dalje povećanje kiselosti dovelo do oštećenja ćelija.

  Kiselost organizma je glavni razlog zbog kojeg sportista ne može da izvede neku kretnju na nivou na kojem je inače izvodi. Nagomilavanje kiselih produkata metabolizma onemogućava brzo stvaranje energije iz drugih mehanizama. Kiseli produkti se gomilaju iz različitih razloga, a osnovni razlog je nedovoljan oporavak sportiste. Gomilanje ovakvih produkata ima kumulativni efekat. Do gomilanja ne dolazi trenutno, već posle određenog vremena, tokom kojeg sportista nije bio adekvatno oporavljan od napora na treningu.

Fitness-programi kreirani po uzoru na treninge specijalnih jedinica

U biti ljudskog bića je da se bude jači, brži, snažniji, da se prevazilaze postojeće granice i postavljaju novi standardi. Društvo je od početaka civilizacije najviše cenilo najsposobnije ljude, pa su oni bili i nosioci najvažnijih javnih funkcija. U antičkoj Grčkoj olimpijski pobednici uzdizani su na pijadestal božanstava, u Rimu je slava koju je uz sebe nosila gladijatorska arena nagnala čak i careve i senatore da skinu togu i siđu u pesak arene. Nesumnjivo je da su to ljudi koji su bili podvrgavani posebnom režimu treninga.
Odličan primer ljudi koji su u današnje doba podvrgnuti specijalnom režimu vežbanja su pripadnici specijalnih jedinica. Poslednjih nekoliko godina programi zasnovani na principima njihove obuke doživljavaju ekspanziju. Najpopularniji od svih tih programa je svakako cross-fit. Svi ti programi su međusobno manje-više slični po koncepciji, energetskim zahtevima koji se stavljaju pred vežbača, sposobnostima koje razvijaju, itd. Uzrok te sličnosti je taj što je i obuka pripadnika takvih jedinica širom sveta slična.
O dobrim stranama ovakvog treninga ne treba puno trošiti redove, jer sam podatak da tako vežbaju najelitniji vojnici govori sam za sebe. U najvećim armijama sveta te programe kreiraju timovi ljudi sastavljeni od vrhunskih stručnjaka za sportski trening, fiziologiju fizičke aktivnosti, psihologa i lekara specijalista.
Naravno, treba napomenuti i da su fitnes-programi, o kojima je reč, INSPIRISANI programima po kojima vežbaju specijalci ̶ dakle, nisu strogo prepisani. Obratimo pažnju na dve važne karakteristike programa po kojima treniraju pripadnici specijalnih jedinica:
najbitniji detalji takvih treninga nisu za široke narodne mase;
na obukama su kandidati izloženi posebnom režimu života i selekcije.
Ovde će biti reči o rizicima koje sa sobom nose takvi programi, kao i o tome kako ih preduprediti . Najbolje je krenuti hronološki po etapama selekcije za prijem u takve jedinice.
Prvi korak u pojednim jedinicama je tzv. uvodna fizička provera. Na njoj kandidati moraju da ispune određene standarde, kako bi uopšte bili uzeti u razmatranje. Dakle, pre izlaganja takvim programima, mora se posedovati određeni nivo fizičke pripremljenosti. Savet za sve koji žele da počnu da se bave nekim takvim programom je da prethodno dovedu sebe na određeni nivo uvežbanosti i da na početku iskreno kažu treneru u kakvoj su kondiciji.
Sledeći nivo selekcije na kojem otpadne veliki broj kandidata je lekarski pregled. Kandidati se podvrgavaju pregledima različitih lekara specijalista. Najrigorozniji standardi su kod kardiologa. EKG nalaz mora biti besprekoran. Važno je reći da se na lekarskom pregledu mogu se otkriti pojedine nepravilnosti, kojih kandidat nije ni svestan ̶ pojedinac ne oseća tegobe u svakodnevnom životu, i te nepravilnosti ne smetaju čak ni za vreme treniranja, ali izlaganje ekstremnim naporima može nositi rizik. Zbog toga je preporučljivo uraditi odgovarajući lekarski pregled.
Najekstenzivniji deo selekcije je sama selektivna obuka ili dril, popularno rečeno. Selektivna obuka može trajati nekoliko nedelja, ali i nekoliko meseci. Tokom ovakve obuke kandidati su izloženi naporima koji ih guraju do psihičkih i fizičkih granica. Zbog toga ceo proces prate i psiholozi, a instruktori svoja zapažanja redovno prenose nadređenima. Cilj je da kandidat prevaziđe svoje granice, jer njegov budući posao uz sebe nosi veliku količinu psiho- fizičkog stresa. U pojedinim vojnim pravilnicima koji se odnose na selekciju ljudstva za specijalne jedinice piše: „da se selekcioniše ljudstvo koje može biti izloženo neograničenim naporima“.
Zaključak je da treba biti obazriv pre izlaganja nekom takvom programu. Dovesti sebe u određeni nivo kondicije, uraditi lekarski pregled i raspolagati realnim činjenicama u vezi s ličnim spobnostima. Treneri koji rukovode ovakvim programima moraju pratiti vežbače, realno procenjivati njihove mogućnosti i, u skladu s tim, moraju planirati napredak. Na taj način mogu se preduhitriti neprijatne situacije, poput povreda ili mnogo težih zdravstvenih stanja. Bezbednost je uvek najvažnija! Bolje je da se ostvarenje određenog cilja odloži, tj. da se pristupi dugoročnijem planiranju, ukoliko se tako izbagavaju povrede i druga neželjena stanja. Povrede i druge neželjene situacije vraćaju vežbača unazad i umanjuju mogućnost napretka. U bilo kakvom treningu ništa se ne može postići preko noći, potrebno j eodređeno vreme. Uvek treba imati u vidu da trening ima kumulativni efekat.
military

Aktivna insuficijencija

Uzmite u šaku neki predmet koji pruža otpor pri stiskanju, gumenu lopticu ili gumu za stiskanje i sl. Pokušajte da ga stisnete dok Vam je zglob šake opružen. Potom savijte zglob šake (ovaj pokret se stručno zove palmarna fleksija) i iz tog položaja pokušajte da uradite stisak. Pri drugom pokušaju neuporedivo slabije ćete stisnuti uzeti predmet. Razlog je u tome što su mišići podlaktice već dovoljno skraćeni i iz tih uslova ne mogu razvijati silu za dodatni rad, stiskanje gume u ovom slučaju. Ova pojava se u sportu zove aktivna insuficijencija (aktivna nedovoljnost, aktivna nemoć).

Načini izražavanja intenziteta treninga u odnosu na puls

U odnosu na puls intenzitet treninga se izražava u aerobnim aktivnostima: trčanju, plivanju, biciklizmu, nordijskom trčanju itd. Znajući vrednost pulsa koji vežbač ima, trener zna koji izvori energije se koriste za taj rad, koliko dugo može da traje i kakav trenažni efekat se ostvaruje. Željena vrednost pulsa se izračunava kao procenat od maksimalne vrednosti ili se može brojčano izraziti kao ciljani broj otkucaja u minutu.

Postavlja se pitanje kako se izračunava maksimalna vrednost pulsa za neku osobu. Najjednostavniji način je iz sledeće formule:
Maksimalni puls = 220- godine220 je maksimalni broj otkucaja koji srce može da napravi u toku jednog minuta. Godine se oduzimaju iz predostrožnosti, da se stvori jedna zaštitna zona koja treba da spreči neželjene događaje, ali i da se odredi jedna vrednost koja je reper u odnosu na koji se određuje vrednost pulsa. Na primer za osobu od 30 godina postupak je sledeći: 220- 30= 190. Iz dobijene vrednosti je lako dobiti željene vrednosti pulsa u odnosu na maksimalni.

Međutim, prikazani način ima jedan ozbiljan nedostatak jer sve osobe istih godina tretira na isti način. Nisu sve osobe koje imaju 30 godina iste utreniranosti, sposobnosti i zdravstvenog stanja. Zbog toga je u račun potrebno uključiti neki podatak koji pravi razliku između osoba. Taj podatak je puls u miru. Najbolje je da to bude jutarnji puls kada srčano sudovni sistem još nije opterećen svakodnevnim aktivnostima i stresom. Puls se meri na karotidnoj arteriji na vratu ili na radijalnoj arteriji nešto iznad zgloba šake sa unutrašnje strane podlaktice. Kada se broji broji se NULA- JEDAN-DVA… Najpreciznija vrednost se dobija ako se meri ceo minut, mada može da se izmeri i broj otkucaja za 15 ili 30 sekundi pa da se izmerena vrednost pomnoži sa 4 odnosno sa 2 i da se dobije broj otkucaja u minutu. Bolje utrenirane osobe imaju niže vrednosti jer je njihovo srce efikasnije, tj. jednim otkucajem pogura više krvi u sudovni sistem.

Postupak je sledeći: prethodno opisanim načinom se izračuna maksimalna vrednost pulsa i utvrdi se vrednost jutarnjeg pulsa. Razlika između ovih vrednosti se naziva srčana rezerva. Primer za osobu od 30 godina koja ima 60 otkucaja/min:
Maksimalni puls= 220- godine = 220-30= 190
Srčana rezerva= maksimalni puls – puls u miru= 190- 60 = 130

Ciljani opseg pulsa u kojem se želi trenirati se dobija kada se na vrednost pulsa u miru doda željeni procenat vrednosti srčane rezerve.

Poređenjem ove dve metode računanja pulsa dolazi se do zaključka da se do većih vrednosti istog željenog opsega dolazi kada se računa preko srčane rezerve. Za primere date u tekstu, ako osoba želi da odredi 60%, to izgleda ovako.
Preko maksimalne vrednosti pulsa:
60%x190= 114
Preko srčane rezerve:
60+ 60%x130= 60+ 78= 138

Pratite nas i u sledećem izdanju saznajte koje su zone pulsa za kakve efekte treninga.

Intervju s vežbačem pre realizacije trenažnog procesa

Da bi program treninga dao željene rezultate potrebno je da bude izrađen planski i sistematski. Nije dovoljno da neko dođe u prostor za vežbanje, presvuče se i počne da vežba po nekom univerzalnom programu. Ukoliko je reč o individualnom programu, to još više dobija na važnosti. Pre početka programa s vežbačem se obavi kraći razgovor, i tada se upoznaju sklonosti vežbača. Vežbač navede koji cilj želi da postigne, dobije se uvid u njegovo zdravstveno stanje i utvrde se pojedini parametri, na osnovu kojih se planira trenažni proces. Na ovaj način trener procenjuje stanje vežbača i mogućnost da dođe do rizika prilikom fizičkih aktivnosti. Trener planira trenažni proces tako da preduhitri neželjena dešavanja.

Pogledajmo glavne stavke intervjua:
– ime i prezime vežbača;
– pol (trening se ne planira na isti način za žene i za muškarce, zbog anatomskih i fizioloških razlika između polova);
– uzeti u obzir godine vežbača (na osnovu godina trener određuje maksimalnu vrednost srčane frekvencije, a preko toga i zone intenziteta u kojima će treninrati vežbač u odnosu na dogovoreni cilj);
– odrediti TV ili telesnu visinu;
– odrediti TM ili telesnu masu (na osnovu TV i TM se određuje indeks telesne mase ̶ BMI ili body mass indexs;
– pitati vežbača sa li se bavio organizovanim vežbanjem i koliko dugo (vrsta fizičke aktivnosti, vežbački staž, nivo postignuća);
– pitati vežbača da li se povređivao (vrsta povrede, način nastanka, način i trajanje oporavka, preporuke lekara za bavljenje fizičkom aktivnošću posle povređivanja, sklonost povredama);
– informisati se o bolestima (naročito srčanim, dijabetes, artritis, neki telesni deformitet i drugo)
– razgovarati s vežbačem o aktivnostima koje voli (najbolje rezultate vežbač postiže u aktivnostima koje voli i koje mu „leže“, jer će imati najveću motivaciju).

Postojanje neke hronične bolesti zahteva poseban pristup treniranju vežbača. Pogrešno je mišljenje da ljudi sa nekim bolestima ne treba da vežbaju. Naprotiv! Dozirana fizička aktivnost ima pozitivan uticaj na gotovo sva stanja, naravno ̶ ukoliko se ne radi o nekim teškim stanjima, gde bi bilo kakva fizička aktivnost bila kontraindikovana.

Utvrđivanje cilja i realnosti postizanja cilja predstavlja posebno važnu tačku u planiranju treninga, kao i u razvoju motivacije vežbača (u odnosu na trenutnu treniranost trener i vežbač zajednički utvrđuju cilj i njegovu realnost u dogovorenom vremenu).

Posebno je važno imati uvid u mišljenje lekara – lekarski pregledi, preporuke (pre početka bilo kakvog programa vežbanja, naročito ako vežbač dugo nije bio aktivan ili ima neku prethodnu povredu ili bolest, poželjno bi bilo da uradi lekarski pregled i na taj način utvrdi eventualne rizike; a ukoliko postoji neka bolest ili povreda, lekar bi morao dati preporuku kako i kojim intenzitetom sme da se vežba).

Testiranje vežbača je početak svakog trenažnog procesa (utvrditi trenutnu utreniranost vežača; u odnosu na utvrđeno stanje, vrstu aktivnosti, cilj i vreme za koje treba postići cilj, trener piše program po kojem se trenira. Postoji mnogo opšteprihvaćenih terenskih testova, ali se za interne potrebe može osmisliti spostveni test. Testiranje je, osim na početku trenažnog procesa, potrebno sprovoditi i periodično, tokom trajanja program, radi praćenja napretka. Uvodne i periodične testove treba raditi istom baterijom i istim protokolom.

Postojanje neke hronične bolesti zahteva poseban pristup treniranju vežbača. Pogrešno je mišljenje da ljudi sa nekim bolestima ne treba da vežbaju. Naprotiv! Dozirana fizička aktivnost ima pozitivan uticaj na gotovo sva stanja, naravno ̶ ukoliko se ne radi o nekim teškim stanjima, gde bi bilo kakva fizička aktivnost bila kontraindikovana.
Utvrđivanje cilja i realnosti postizanja cilja (u odnosu na trenutnu treniranost trener i vežbač zajednički utvrđuju cilj i njegovu realnost u dogovorenom vremenu)

Fizička aktivnost – preporuka za zdravlje i vitalnost

Savremen život i ubrzani razvoj tehnologije čine da se čovek sve manje kreće. Razna pomagala i gedžeti koje nam nudi današnjica sve više nas odaljuju od naše iskonske prirode i oblika kretanja za koji je priroda stvorila ljudsko telo i tokom evolucije ga dovela u optimalno stanje. Imamo neuporedivo bolje uslove za život od naših predaka, samo nekoliko kolena unazad, ali medicina beleži alarmantne podatke u povećanju pojedinih oboljenja do pandemijskog nivoa. Deca odrastaju uz igračke koje su, praktično, pravi drug u igri, ali se beleži veliki broj dece sa različitim posturalnim problemima. Logično bi bilo, shodno boljem standardu, upravo suprotno ̶ da budemo zdraviji od prethodnih generacija, da deca danas budu sposobnija od dece nekada. Međutim, nije tako. Nameće se pitanje zbog čega je tako. Odgovor je, u širem smislu, već izrečen u prve dve rečenice, ali se problemom hipokinezije, kao društvene tendencije, treba pozabaviti detaljnije.Detaljniji odgovor i tumačenje treba tražiti u civilizacijskom napretku. U dvadeseti vek čovek je ušao sa parnom mašinom, bio je zavisan od kretanja, uzgajao je hranu na nezagađenom zemljištu, pio je čistu vodu i udisao čist vazduh. Isti taj dvadeseti vek završili smo sa daleko bržim tempom života od onog s kojim smo u njega ušli. Za samo sto godina napravljen je veći tehnološki napredak nego u prethodnih par hiljada godina. Ali taj napredak je imao i svoju cenu ̶ udaljili smo se od svojih korena. Čovek je sve manje pažnje poklanjao svom fizičkom aspektu. Postali smo sedentarna vrsta. Nedostatak kretanja doveo je do ekspanzije oboljenja koja su direktna posledica takvog načina života. Da bi stvar bila još gora, ta oboljenja imaju sistemski uticaj. Uticaj dijabetesa na vid, estetski problemi i smanjena radna sposobnost kod gojaznosti samo su neki od primera, a nedostatak kretanja ima veliki uticaj na pojavu takvih stanja. Uticaj sedentarnog načina života počinje još od detinjstva. Deci su danas dostupne igračke u sprezi sa visokom tehnologijom, koje donekle olakšavju igru, ali se često na taj način gubi smisao igre. Naime, igračka za svaku uzrasnu dob treba da ispunjava kriterijume prvenstveno uslovljene uzrastom deteta i ciljevima koje igra treba da postigne (socijalizacija, kreativnost, opažanje , na primer). Ukoliko ovaj pristup nije dosledno ispunjen, preskaču se važni periodi u socijalnom i motoričkom razvoju.